Autor:
Zvonimir Milčec

Unuka i ja idemo u goste, prenoćit ćemo u Zoološkom vrtu! Napokon ću ostvariti želju iz najranijeg djetinjstva. Domaćinima na dar nosimo kilu i pol srdela, Jana predlaže banane, ali i da od našeg labradora čvaknemo malo psećih granula…

U goste smo stigli oko sedam navečer. Taman da u vrtnom bircu šalabrcnemo kavu i kakao, dok čekamo da nam ispeku pizzu, koju nosimo u apartman na katu upravne zgrade. Apartman je prostran i ugodan, a pogled nije ni na more ni na jezero, nego na otvorenu nastambu prepasanu užetom po kojem se danonoćno šetuckaju majušni majmuni kapucini. Neki od njih možda su stariji i od mene, žive i do 150 godina! Te živahne životinjice, koje nastambu dijele s nosatim rakunima, mjesečina nam je tak približila da smo furt mislili kak će neka od njih kroz prozor skoknuti u apartman. Jana im je htjela dobaciti komadić pizze. No, sjetili smo se ravnateljice ZOO-a Davorke Maljković i njene zamolbe da životinjama ne dajemo hranu po svom izboru, nego da će nas ujutro i tak probuditi nutricionistkinja Jasna Stošić, koja se brine o prehrani maksimirskih stanara.

Gđa Jasna nije imala potrebe buditi nas. Iako nije bilo lako zaspati, probudili smo se u 5.45, malko od uzbuđenja, a više od grozomornog urlikanja morskih lavova, čija je nastamba ispred ulaza u upravnu zgradu s našim apartmanom. Oglasili su se i vukovi, koji zbilja zavijaju k’o vukovi! Cijukanje kapucina i rakuna bilo je podnošljivo.

Kad su nas novinari na proslavi 85. rođendana ZOO-a upitali jesu li nam životinje ometale san, potvrdno smo odgovorili, a moja Jana dometnula je kak je noćno glasanje maksimirskih životinja mala beba naspram pilani i hrkanju njenog dede.